Šta će meni ko
+
Šta će meni ko +
Uvod
Ćao
Strofa 1
Pali smo u ljubav, u to
Šta bi rekao sad Zigmud Frojd (Zigmund, Zigmund, Zigmund)
Razumeš moje ono, ho-ho
Zadovoljena s tobom
Gde je sad Marina Tucaković
Gde je sada Desanka Maksimović
Pred-refren
Podseti me šta to beše
Šta to beše, šta to beše
Podseti me šta to beše ljubav
Refren
Šta će meni ko (Imam tebe, imam tebe)
Drugi su suvišni (Imam tebe, imam tebe)
To je prava ljubav (A šta, kao nije, a šta, kao nije)
Lepo, lepo je (A šta, kao nije, a šta, kao nije)
(Imam tebe, imam tebe)
(Imam tebe, imam tebe)
Post-refren
Tome se nismo nadali
A tako nismo planirali (Mi smo se zaljubili)
Strofa 2
Spojeni smo, nema pretnji
Nema sukoba, nema smetnji
Tu je svetlo, okolo je mrak
Ti me poznaješ, ja te napajam
Ti me usvajaš, ja te napajam
Uzmi sve i ostavi mi samo dah
Pred-refren
Šta će meni ko (Imam tebe, imam tebe)
Refren
Šta će meni ko (Imam tebe, imam tebe)
Drugi su suvišni (Imam tebe, imam tebe)
To je prava ljubav (A šta, kao nije, a šta, kao nije)
Lepo, lepo mi je (A šta, kao nije, a šta, kao nije)
Završetak
Ova veza je prava, dakle veza je stvarna (A šta, kao nije, a šta, kao nije)
Osećanja su prava, dakle veza je stvarna
Ova veza je prava, dakle veza je stvarna (A šta, kao nije, a šta, kao nije)
Ova veza je prava, dakle veza je stvarna (A šta, kao nije, a šta, kao nije)
Osećanja su prava, dakle veza je stvarna
Ova veza je prava, dakle veza je stvarna
Ova veza je prava, dakle veza je stvarna
Osećanja su prava, dakle veza je stvarna
Ova veza je prava, dakle veza je stvarna
Ova veza je prava, dakle veza je stvarna
Osećanja su prava, dakle veza je stvarna
Ova veza je prava, dakle veza je stvarna
Šta će meni ko
+
Šta će meni ko +
(Why Would I Need Anyone)
In this song, Konstrakta presents a minimalist yet unnerving vision of modern alienation: a life where other people become unnecessary because technology anticipates and fulfills every need. The speaker finds comfort in the frictionless company of a machine — a virtual assistant, an algorithmic presence — which neither questions nor demands emotional reciprocity. The relationship with a non-human entity becomes preferable precisely because it bypasses the unpredictable and often difficult nature of real human intimacy.
But beneath the light tone lies something far darker. What first appears as autonomy or freedom gradually reveals itself as isolation. The speaker’s self-sufficiency is not a triumph but a surrender — a quiet resignation to loneliness dressed up as choice. The song becomes a mirror of our time, where emotional labor is outsourced, and connections are curated to avoid discomfort.